LatinicaЋирилица
Почетна Дечија недеља невен добра играчка маслачак мали пјер галерије и теме контактпартнери и покровитељи пројекти о нама


Prijatelji sajta:


Линк и пдс

Из часописа ЛИНК

Kodeks poželjan, ali nedovoljan


mr Milena Trbojević

Uz podršku UNICEFa, udruženje Prijatelji dece Srbije iniciralo je donošenje dokumenta kojim bi bila utvrđena osnovna pravila profesional - nog ponašanja medija u odnosu na decu.

Kodeks „Deca i mediji“ sastavio je psiholog Prvoslav Plavšić, podjednako dobar znalac zakonitosti javne komunikacije koliko i slova i duha Konvencije UN o pravima deteta koju je potpisala i naša zemlja 1990. godine. Za LINK razgovaramo sa autorom ovog Kodeksa, kojem je priključen i Kodeks o zaštiti dece od političkih zloupotreba.

Šta je suština pravila kojih se mediji moraju pridržavati u bavljenju decom i temama iz dečjeg života i šta ih razlikuje u odnosu na druge etičke standarde korektnog novinarstva? - Svi etički standardi profesije sadrže i poneku odredbu koja se odnosi na decu, ali treba posmatrati sve medije u društvu, odnosno sve aspekte njihovog delovanja, a tu ne rade samo novinari nego i mnogi drugi medijski poslenici od kojih zavisi sadržaj i izgled nekog lista ili RTV programa.

Kako je sada zakonski sankcionisano i zanemarivanje dece, mogli bismo da kritikujemo medije (posebno one u javnoj sferi) koji jedva da uzimaju u obzir dečji auditorijum, ako na stranicama i terminima koji bi trebalo da pripadnu deci daju sve ostalo što nikako nije za njih, nekada se izgovarajući slajdom da to nije za one ispod nekog uzrasta. Najblaže bismo mogli da kažemo da se odrasli zaborave ali da mediji to ne smeju, pod uslovom da žele da zadrže visoku poziciju u društvu.

Drugi smisao ovih pravila je u tome što se upozorava na prirodnu veliku ranjivost dece na sve oblike postupanja koja ih ugrožavaju, na prioritet ispunjavanja potreba dece u jednom društvu, na odgovornost svih institucija pa tako i medija, na koje su deca upućena sada više nego bilo kada ranije.

Ovaj dokument, donet 1993. godine, odmah je formalno pozdravljen u stručnoj javnosti, čak je nekoliko glavnih urednika vodećih glasila svečano, u prisustvu dece tokom Dečje nedelje, potpisalo njegovo prihvatanje. Koliki su stvarni efekti Kodeksa, primećuje li se napredak u medijskoj praksi?

- O pravima deteta počelo je da se govori više posle usvajanja Konvencije o pravima deteta 1989. godine na Generalnoj skupštini UN i Svetskog samita za decu 1990. godine i mada je ceo svet bio za to, u praksi će proći još dosta vremena dok se to ne ostvari. Istini za volju treba reći da je u Srbiji postojalo osećanje da decu treba više i bolje zaštititi, ali je bilo malo akcija na tom planu, pa je tako i ovaj dokument, o kojem su Prijatelji dece govorili tih godina, dočekan, ipak, uz podeljene reakcije. Mnogi su mislili da on nije potreban jer postoje zakoni a i pomenuta Konvencija UN. Mi smo odgovarali provokativnim pitanjem: „Da li mislite da će stvari krenuti nabolje ako Kodeks ne postoji?“ 
Ako se podsetimo situacije u našoj (tada još velikoj) zemlji pre 20 ili 25 godina, lako ćemo zaključiti da „deca nisu biа na redu“ za ozbiljnija razmatranja, ali jesu za velika stradanja krajem drugog milenijuma. Smatrali smo da je veoma značajno da se prava deteta u odnosu na medije upravo tada kodeksiraju, da pozovemo javnost na zaštitu dece u svakom pogledu.

U jednom trenutku bili smo gotovo blokirani jer su jedni govorili da se time ograničavaju prava medija, dok su drugi mislili da Kodeks ne može nikoga da obaveže. U mnogim nastupima i sam sam (uz koleginice Ružicu Rosandić i Nadu Korać, iz radne grupe za pripremu Kodeksa) bio u poziciji da opovrgavam i jedne i druge, nekada rastužen nerazumevanjem. Međutim, kada je Kodeks, uz pomoć UNICEFA štampan (prvo na srpskom pa onda u Skoplju i na makedonskom jeziku), situacija se nešto promenila i mnoge redakcije su na naš poziv „svečano potpisale“ Kodeks (ima jedna velika sveska u kojoj se čuvaju ti potpisi) i dobile više primeraka za urednike, novinare i javnost. Posle nekoliko godina organizovali smo još jedno doštampavanje i potpisivanje Kodeksa, ali smo primetili da mnogi od onih koji su se bavili decom u medijima nisu imali svoj primerak.




O stvarnim efektima Kodeksa nije lako govoriti jer su se vremena, prilike i medijska praksa menjale, ali uvek smo nailazili na njegove citate i pominjanje, posebno u situacijama ogrešenja o dečja prava. Mislim da je on odigrao značajnu ulogu i da je živ i danas. Oblast dečjih prava je počela da ulazi u program redovnog obrazovanja novinara, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, recimo, ali i kao sadržaj posebnih, dodatnih obuka kroz namenske projekte i seminare koje ste i Vi vodili. Kakva su tu iskustva? - Veoma sam zahvalan svim organizatorima raznih seminara, simpozijuma i radionica, posebno UNICEFu, prosveti, dečjim i novinarskim asocijacijama što je mojim kolegama i meni pružena prilika da se time bavimo u društvu dece i svih onih koji su njima posvećeni. Deca su bila uvek izvanredna i pokazivala su veliku zrelost u interpretaciji prava čoveka i svojih prava, čak i ne znajući gde je i kako sve to regulisano. Zanimljivo je bilo šire nerazumevanje među roditeljima koji su polaritetno pitali: „A, da li deca imaju i nekih obaveza, osim što svi govore o njihovim pravima?“ I u drugim profesionalnim krugovima odrasli su postavljali slična pitanja zanemarujući da je reč i o prirodnim ljudskim pravima i o „pravu generacija“, o čemu se danas više govori. Baš u vezi sa svim tim, jasno je da profesionalno obrazovanje novinara i drugih medijskih poslenika mora ozbiljnije da uključi i ovaj domen, jer on ima dublji smisao nego što se to čini na prvi pogled. Srećom, naši ljudi su skloni saradnji i vole decu ali ih (ne)prilike u kojima žive i profesionalno deluju odvlače od svega ovoga, svakako na štetu i dece i celog, već posustalog, društva. Kodeks nije obavezujući, ali postoje zakoni kojima se reguliše medijska sfera, samim tim i tretman dece, njihovih potreba i interesa, njihove zaštite. Kakve su reakcije onih koji kontrolišu sprovođenje tih zakona, na primer Republičke radiodifuzne agencije, Saveta za štampu i sličnih tela? - Ovo poslednje je tema o kojoj najmanje mogu da govorim, ali bih imao šta da zamerim kontroli i poštovanju standarda kod nas uopšte. Osim povremenih upozorenja nisam primetio kontinuiranu akciju, a imam utisak da ni sankcija nije bilo mnogo. Problem nadležnosti u Srbiji veoma je vidljiv pa su međuprostori suviše veliki, profit suviše privlačan, profesionalnost osrednja, deca i dalje izložena prevelikim iskušenjima i nevoljama. Mediji u tom pogledu imaju sve više posla i brige a sve manje podsticaja, ohrabrenja, nagrađivanja. Odnos zakona i drugih regulatornih oblika bitno se menja u savremenim društvima, pa donekle i kod nas, ali uvek ostaje stari refren da je zakon suština a da je sve ostalo neobavezujuće. Samoregulacija, međutim, postaje bitna jer se oni koji su profesionalci obavezuju da će nešto raditi, odnosno da nešto neće, pa je pitanje njihovog kredibiliteta, pa i opstanka, vezano za to koliko se drže svoje reči i potpisa. I tu postoje određene sankcije, i tu se prati rad, ali mediji su uvek pozvani da se time bave i podižu nivo informisanosti i „vidljivosti“ nekog problema, svest građana, opšte, stručne i poslovne javnosti o tome kako bi valjalo da se radi sa decom i za decu. Ako deca to ne zaslužuju, onda možemo očekivati da ćemo sutra živeti u društvu koje nam se ne bi dopalo. Poštujući dečja prava podižemo nadu da ćemo zajedno učiniti da nam bude i bolje i lepše... 



Нема коментара на тему Постави коментар
ПДС 2012 - Izrada: MwD - Optimizacija: MsBalkan